Abortus nije ljudsko pravo

Etički front trenutno nije zainteresovan za raspravu o zabrani abortusa, nego za društveni dijalog o prenatalnoj pravdi, odnosno filozofiji, etici, bioetici, biologiji, antropologiji, psihologiji, statistici, medicini, pravu, političkoj teoriji i ostalim disciplinama u vezi sa abortusom. Kako bi takav dijalog bio moguć, potrebno je baratati činjenicama.

Poslednjih dana, zagovornici abortusa su u medijima u nekoliko navrata tvrdili kako je abortus ljudsko pravo, kao i da predstavlja pravo na autonomiju i reproduktivno zdravlje žene. Dobro je imati u vidu da ova vrsta retorike prezentuje određenu agendu kao de iure i de facto stanje. Međutim, međunarodnopravno stanje nije u skladu s ovim izjavama.

Na primer:

1. Abortus kao ljudsko pravo ne postoji niti u jednom međunarodnom sporazumu.

2. Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima je namerno neutralna po pitanju abortusa, i ostavlja državama na raspolaganje da odluče o obimu restrikcija, u skladu sa njihovim civilizacijskim, etičkim i pravnim viđenjima.

3. U isto vreme kad je doneta Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, doneta je i Ženevska deklaracija Svetske medicinske organizacije, s Međunarodnim kodeksom medicinske etike u kojem je pisalo: “Apsolutno ću poštovati ljudski život od samog začeća…”.

4. Preambula Deklaracije o pravima deteta, što je ponovljeno i u Konvenciji o pravima deteta, nalaže da su “detetu, s obzirom na njegovu fizičku i mentalnu nezrelost, potrebni posebna zaštita i briga, uključujući odgovarajuću pravnu zaštitu kako pre tako i posle rođenja”.

5. Deklaracija o populaciji i razvoju iz Kaira (1994) abortus naziva vodećim problemom javnog zdravlja žena, zalaže se za upotrebu metoda za sprečavanje neplanirane trudnoće i poziva sve države potpisnice da umanje broj abortusa putem obrazovanja o kontracepciji i pružanjem adekvatnih usluga u toj sferi.

6. Pravo na autonomiju i telesni integritet su opšta mesta u argumentaciji zagovornika abortusa. Ovi koncepti zapravo ne leže u temelju pravnog viđenja o dopustivosti abortusa. Oni su derivati Člana 5 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, koji kaže: “Niko se ne sme podvrgnuti mučenju ili svirepom, nečovečnom ili ponižavajućem postupku ili kažnjavanju.” Ovaj član se ne može odnositi na legalnu nedostupnost elektivnog abortusa kao neindikovanog medicinskog zahvata. S druge strane, moglo bi se reći da pritisci, manipulacija i koercija nad ženama s ciljem terminacije trudnoće podležu pod kršenje ovog prava.

7. Apsurdnost primene apsolutne telesne autonomije na abortus je već davno ustvrdio Vrhovni sud SAD u odluci Roe v. Wade (svestan svoje obaveze da poštuje Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima). Vrhovni sud SAD temelj za pravnu dopustivost abortusa pronalazi u pravu na privatnost (Roe v. Wade), a u kasnijim presudama u “neopravdanom teretu” (engl. undue burden, u: Planned Parenthood v. Casey).

8. Jednako tako, Evropski sud za ljudska prava okvir za dopustivost abortusa pronalazi u Članu 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima, koji se odnosi na privatni i porodični život pojedinca.

7. Evropski sud za ljudska prava je doneo čitav niz različitih presuda po pitanju abortusa i nikada nije dovodio u pitanje pravo države da delegalizuje ili ne legalizuje abortus na zahtev. Presudama je sud pružio zaštitu: fetalnim pravima (R.H. v. Norway); interesima društva da ograniči broj abortusa (Odièvre v. France); interesima društva da zaštiti moral (Open Door & Dublin Well Woman v. Ireland); roditeljskom pravu i dostojanstvu žene (Tysiac v. Poland i R. R. v. Poland); interesima oca (Boso v. Italy i X v. The United Kingdom).

8. Evropski sud za ljudska prava je u presudama protiv država koje priznaju fetalno pravo na život ustanovljavao kršenje ljudskih prava u slučajevima kada je bilo ugroženo pravo majke na život.

9. Svim državama potpisnicama Evropske konvencije o ljudskim pravima ostavljeno je diskreciono pravo da svojim zakonodavstvom regulišu pitanje elektivnog abortusa. To znači da zakon koji ne dopušta abortus na zahtev još uvek poseduje pravičan balans između prava fetusa i prava majke.

10. Gledajući s aspekta pojedinačnih državnih zakonodavstava, države suvereno raspolažu pravom balansiranja između fetalnih prava, svojih interesa i interesa društva te ženskog prava na privatnost. Balansiranje ovih prava je temeljeno na doktrini polja slobodne procene (engl. margin of appreciation). Svi evropski zakoni o abortusu propisivanjem temelja na osnovu kojih se dopušta elektivni abortus, kao i limitiranjem gestacijskih nedelja tokom kojih je on dopustiv, derogiraju i fetalno pravo na život i pravo na privatnost iz čl. 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima, kao i pravo na telesnu autonomiju i integritet.

11. Zagovarači prava na abortus se zbog svega ovoga odnedavno fokusiraju na to da se abortus podvede pod pravo uključeno u seksualna i reproduktivna prava i rodnu ravnopravnost. To je srž neobavezujuće rezolucije Evropskog parlamenta (“Matićeva rezolucija”) i najava Emmanuela Macrona o izmenama Evropske povelje o temeljnim pravima, koja je obavezujuća samo kada država transponuje određeni EU zakon.

12. Novi pristup prirodi abortusa kao pravu na reproduktivno zdravlje i rodnu ravnopravnost otvara nekoliko novih problema:

• Kod pogleda na elektivni abortus kao na deo prava na reproduktivno zdravlje, neželjena trudnoća morala bi biti dijagnostifikovana kao patološko stanje. Patologija organskih procesa ne može da zavisi od subjektivne volje pojedinca — ona se utvrđuje objektivno. Ovakav pristup je u potpunom neskladu sa logikom, naučnim saznanjima i medicinskom praksom.

• Kod pogleda na abortus kao dela prava na reproduktivno zdravlje, abortus postaje potpuno etički neupitan kao medicinska praksa, čime se ukida mogućnost korišćenja prava na prigovor savesti, koje je garantovano celim nizom međunarodnih sporazuma, uključujući i Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima. Ukidanje mogućnosti prigovora savesti kod elektivnog abortusa jeste trenutno aktivan dodatni projekat zagovarača prava na abortus.

• Jedini realni domet ovog novog okvira jeste neelektivni abortus, odnosno slučajevi u kojima su na delu stvarne medicinske indicije za prekid trudnoće — drugim rečima, kada je ugrožen život majke. Invaliditet bebe ne ulazi u ovaj domen, pošto on sam po sebi ne ugrožava život majke.

• Patologizacija trudnoće predstavlja implicitno mizogin pogled na žensko telo: na njegovo prirodno stanje se gleda kao na bolest, a na elektivni abortus kao na terapiju.

• Kod formulisanja abortusa kao sadržine prava na rodnu ravnopravnost, muško se telo prećutno uzima kao jedina norma ljudskih preva, a ovakva “jednakopravnost” žene pretpostavlja podjarmljivanje ženskosti na mušku normu, sve pod krinkom “ženskih prava”.

• Abortus tako služi kao sredstvo kojim se onemogućava pozitivna transformacija društva, javnog zdravlja i radne okoline u korist posebnih osobina i potreba žena i održava status quo koji je uspostavljen po muškoj normi.